Postoji jedna stvar o kojoj se retko priča dok si zaposlen, imaš stabilan projekat i redovnu platu, ali se vrlo brzo otkrije onog trenutka kad izađeš na tržište rada: projekti na kojima si radio oblikuju te mnogo više nego što misliš, i to ne uvek u tvoju korist. Ako si godinama radio na „dobrim” projektima, onima gde su arhitektura, procesi i odgovornosti jasno definisani, velika je verovatnoća da si izgradio zdrave inženjerske navike. Znaš gde ide transakcija, znaš gde se rešava biznis logika, znaš kako izgleda deployment pipeline i znaš šta se od tebe očekuje. Sve je tu, sve radi, ti radiš svoj deo posla kako treba.
Problem nastaje kad shvatiš da intervjui više ne testiraju kako funkcioniše stabilan sistem, nego kako se snalaziš kad sistem nije stabilan, kad je poluraspadnut, kad su odluke pravljene ad hoc i kad moraš da reaguješ bez idealnih uslova. Tada kreće prvi sudar sa realnošću. Na intervjuima ti se sve češće postavljaju pitanja koja nemaju veze sa tvojim svakodnevnim radom. Ne zato što si radio pogrešno, nego zato što si radio u okruženju gde su određene stvari odavno rešene i ne dovode se u pitanje, i to postaje tvoj problem.
Meni se, recimo, desilo da dobijem zadatak u kom je trebalo da se @Transactional anotacija pomeri sa kontrolera na servis. U teoriji, sasvim legitimno pitanje. U praksi, ja to nikad nisam videla na kontroleru. Ne zato što ne znam kako radi transakcioni kontekst, nego zato što sam radila na projektima gde je to bila elementarna arhitektonska odluka, usvojena davno pre mene. Na intervjuu, međutim, to izgleda kao da ti nešto fali. I tu dolazimo do ključne tačke: dobri projekti te nauče pravilima, ali te loši projekti nauče razmišljanju.
Nikola Đurić, developer s kojim sam pričala o ovoj temi, vrlo jasno pravi tu razliku: “Rad na lošim projektima me je naučio da analiziram kompleksne sisteme, rešavam probleme bez dokumentacije i donosim tehničke odluke u uslovima ograničenja.“
Na lošim projektima nemaš luksuz uređenog sistema. Nemaš jasnu arhitekturu, nemaš dokumentaciju, nemaš uvek ni ljude koji znaju zašto je nešto urađeno baš tako. Imaš kod, imaš posledice i imaš odgovornost da sistem nekako preživi. Takvi projekti te nateraju da čitaš tuđi kod bez konteksta, razumeš sistem iz ponašanja, a ne iz dijagrama, donosiš odluke bez „pravog” rešenja i praviš kompromise između idealnog i mogućeg. Upravo se time gradi iskustvo koje intervjui danas traže.
Nikola kaže da mu je upravo to pomoglo da na intervjuima govori kroz realne primere, a ne kroz teoriju: “Umesto da pričam definicije, fokusirao sam se na konkretne izazove, način razmišljanja i odluke koje sam donosio.“
Intervjui su se promenili. Više ne traže samo da znaš kako sistem treba da izgleda, nego da znaš kako izgleda kad se raspada. Traže dokaz da si bio u situacijama gde nema savršenog odgovora i da si iz njih izašao sa naučenim lekcijama. Zato su loši projekti, paradoksalno, često najbolja škola. Ne zato što su prijatni, nego zato što te nateraju da vidiš celu sliku. A kad jednom vidiš tu sliku, mnogo je lakše objasniti na intervjuu zašto si nešto uradio, a ne samo šta si uradio.
0 komentara